Stranci izabrali 10 specijaliteta koje treba probati u Beogradu: Oduševiće vas šta im se najviše sviđa
Dodajte Kurir u vaš Google izborBeograd se može upoznati obilaskom Kalemegdana, šetnjom kroz Knez Mihailovu ulicu ili večernjim izlaskom pored reka. Ipak, za mnoge strane goste pravo upoznavanje srpske prestonice počinje tek kada sednu za sto.
Tada se pred njima nađu porcije na koje uglavnom nisu navikli, ukusi koje je teško opisati bez pominjanja kajmaka, ajvara i belog luka, ali i domaćini koji ne prihvataju odgovor da gost „više ne može“. Upravo zbog toga uspomene iz Beograda često imaju miris roštilja, tek ispečenih paprika i vruće gibanice.
Turistički sajt „Kathi“ izdvojio je deset specijaliteta koje posetioci ne bi trebalo da propuste. Na listi nema mnogo iznenađenja za one koji su odrasli uz domaću kuhinju, ali ona dobro pokazuje koja jela strancima najbrže približe Srbiju.
Roštilj kao prvi izbor
Teško je očekivati da gastronomski obilazak Beograda počne bilo gde osim kod roštilja. Zato se na prvom mestu našla gurmanska pljeskavica, zasitnija i bogatija rođaka klasične pljeskavice.
Njena posebnost nije samo u veličini već u dodacima koji se mešaju sa mesom i daju joj izraženiji ukus. U zavisnosti od recepta, tu se mogu naći sir, začini ili sitno seckana ljuta paprika. Kada se posluži u toploj lepinji, uz luk, kajmak, urnebes ili ajvar, postaje obrok posle kojeg se planirana šetnja gradom obično odlaže.
Na spisku je i leskovački roštilj, iako njegova postojbina nije Beograd. Beogradske kafane i restorani odavno su ga prihvatili, pa se na jelovnicima mogu pronaći ćevapi, uštipci, vešalice i različite vrste pljeskavica pripremljene na ćumuru. Upravo dim, sočnost mesa i pažljivo odabrani začini prave razliku zbog koje se leskovački roštilj ne zaboravlja lako.
Jelo sa posebnom pričom
Među specijalitetima koji turistima privlače pažnju nalazi se i Karađorđeva šnicla. Na tanjir stiže kao veliki pohovani rolat od svinjskog ili telećeg mesa, ispunjen kajmakom i najčešće poslužen uz tartar sos.
Za njen nastanak vezuje se priča o kuvaru Milovanu Mići Stojanoviću, koji šezdesetih godina prošlog veka navodno nije imao potrebne sastojke da pripremi kijevski kotlet. Improvizovao je sa onim što mu je bilo dostupno i napravio jelo koje je kasnije postalo jedan od najprepoznatljivijih domaćih specijaliteta.
Paprike u dva izdanja
Strancima nisu zanimljiva samo jela od mesa. Na listi su se našle i pečene paprike, bez kojih je teško zamisliti domaću trpezu, posebno krajem leta i početkom jeseni.
Mogu da budu sasvim jednostavne – oljuštene, prelivene uljem i začinjene belim lukom. Druga varijanta namenjena je onima koji ne broje kalorije: paprika se puni sirom, pohuje i prži. U oba slučaja često se služi kao predjelo, mada lako može da zaseni sve što stigne posle nje.
Uz roštilj gotovo obavezno dolazi šopska salata. Paradajz, krastavac i paprika prekrivaju se obilnom količinom rendanog belog sira, pa ona istovremeno osvežava i ublažava jačinu glavnog jela. Jednostavna je, ali je baš zato dobar pokazatelj koliko ukus zavisi od svežih sastojaka.
Jela koja traže vreme
Prebranac na prvi pogled ne deluje naročito raskošno, ali domaća kuhinja često najbolje rezultate postiže upravo sa najjednostavnijim namirnicama. Pasulj i velika količina crnog luka dugo se peku dok se ukusi ne sjedine, a na površini ne nastane prepoznatljiva korica.
Može da bude posan i da se jede kao samostalno jelo, ali se priprema i sa kobasicom ili suvim mesom. Najveći problem je što se često posluži toliko vruć da prvi zalogaj zahteva više strpljenja nego njegova priprema.
Još više vremena potrebno je za sarmu, nezaobilazni deo slava, praznika i zimskih ručkova u Srbiji. Listovi kiselog kupusa pune se mešavinom mesa, pirinča i začina, a zatim se sve dugo krčka, neretko uz dodatak suvog mesa.
Sarma pripada onim jelima za koja gotovo svaka porodica tvrdi da ih sprema najbolje. Recepti se razlikuju u sitnicama, ali pravilo uglavnom ostaje isto – ukusnija je kada odstoji i ponovo se zagreje narednog dana.
Doručak koji lako postaje ručak
Gibanica je jedan od razloga zbog kojih pekare u Srbiji nisu namenjene samo kupovini hleba. Pravi se od kora, jaja i sira, a dobro pripremljena mora da bude rumena spolja, dok iznutra ostaje meka i sočna.
Može da se posluži za doručak, večeru, kao predjelo ili posluženje za goste. Najčešće se jede uz jogurt, mada joj nisu potrebni posebni dodaci da bi nestala sa stola dok je još topla.
Slatki završetak
Posle niza jakih i zasitnih jela, mesto na listi pronašla je reform torta. Njene tanke kore od oraha spajaju se bogatim čokoladnim filom od žumanaca i putera, zbog čega je dovoljna i manja kriška – barem u teoriji.
Reč je o starinskoj torti koja se i danas priprema za praznike i porodična okupljanja. Nema lagane kremove, voćne slojeve ni moderne dekoracije, ali joj oni nisu ni potrebni. Njena snaga upravo je u intenzivnom ukusu čokolade i oraha.
Čašica za dobrodošlicu
Listu zatvara rakija, iako ona, naravno, ne pripada jelima. Ipak, teško je govoriti o domaćoj trpezi, a izostaviti piće kojim se u Srbiji dočekuju gosti, nazdravlja i obeležavaju važni događaji.
Video: Recept za sarme